mali deo moje duse na papiru

Evo, upravo stojim ispred ogledala i gledam sebe. Surovo sam iskrena. Do bola. I gledam sebe očima pravog kritičara. Jedino što vidim su te oči. Prazne, tuzne. Usamljene. Neiskvarene jos uvek. Razlikuju se od svih očiju koje sam do sada srela. Ne po boji. Ne po emocijama koje je lako procitati iz nečijih očiju. Vec po tom teškom pogledu. Toliko srečnom, a opet toliko usamljenom. Te oči su ono sto me odaje. Postoji jedna osoba koja poznaje svaki treptaj mog oka. Svaku misao koja pokvari sjaj u mojim očima. I toj osobi je i posvecen ovaj text. Prepoznaće se ona sama. Zbog očiju ove plave devojčice u meni pišem ovo. Neku vrstu ispovesti moje duše koja još uvek traga za srećom. Onom apsolutnom srećom koju nikada neće dostići. Evo, tražim svoju dušu. Izgubila se negde između prolivenih suza i jakih vetrova koji su duvali te noci. Izmedju tuge koja mi para telo i nade koja jos uvek živi u svakom kutku mog srca. Dum spiro spero. Dok dišem nadam se. Nadam se njenom povratku. Njenom pogledu koji ce reći više nego svaka reč ovoga sveta. Treba mi jako. Oči je traže a glava zna da je neće naći. Otišla je sa poslednjom kišom ove zime. I neće se vratiti. I ja tu činjeniocu znam. Bolje nego što bih zaista želela. I želim je još samo jednom pored sebe. Samo da me pogleda. I reći će sve. Tada ce se moj mir vratiti. Samo trazim razlog odlaska moje duše. Samo jedan susret koji ce me srušiti ako niko nikada pre. Samo to. A izgleda da je ipak mnogo. Mozda ja puno trazim. Ili život premalo pruza. Neko gresi. Ko-odgovor je manje bitan. Ipak, čuvam joj mesto jos uvek u svakom kutku svog srca. U slučaju da poželi da se vrati. I namami osmeh na lice ove male plave devojčice. A do tada... Svako čekanje-još jedan trn u oku... I još jedna suza koja ce pokušati da zaleči ranu...

Evo........glupi Word...i jos gluplje misli koje se poput pčela neprekidno roje po mojoj glavi. Sedim i pokušavam da pobegnem od bola koji me stiže svaki put kada se prepustim sećanjima koja naviru...i ne žele da stanu dok me ne rane toliko duboko da neću moći da se pomerim iz tačke mrtvila. I one malodušnosti koja me transformiše. Menja u jednu bezosećajnu osobu koja zaboravlja na druge. Postajem mazohista. Ubijam delić po delić ovo moje duse koja nema snage da se odbrani od osećaja praznine. Od želje mog uma da me uništi. Samo zato sto su neke stvari u mom životu postale navika. Ona linija manjeg otpora. Lakše je. Ali ne i bolje. Evo, prepustila sam se reci mrtvila. I neću da prihvatim ruku koja nudi pomoć. Volim ja svaki dodir te ruke koja mi pruža ljubav. Ali je sada ne zelim. Neka me pusti da odem niz reku....neka me pusti da se sama borim za svaki dah koji mi pruža nadu za život. Reka je dugačka.... a ovaj vrtlog samo jedan njen deo...koji želim da prodjem sama.... Moram samostalno da se izborim sa svim burama i uzburkanim vodama koju su mi neki vetrovi iz drugih svetova doneli. Zato što mi treba dokaz da mogu sama. Uverenje da sam jaka. Da, jos jedan pozorišni komad koji pokušavam da odglumim kao heroj. Ali ovaj put bez zvezde vodilje. Bez nekog ko će biti tu da me bodri kad gubim. Zato sto mogu sama...ili barem želim da verujem u to. Gledam u nebo...svetlucaju zvezdeSvaka za sebe...jesu li srecne? Nisu...ali zavise jedna od druge... da nema samo jedne, ostale ne bi tako svetlele i činile me da se osećam očisćeno...od svih vetrova...i vrtloga u koje sam svesno upala.... I svetleću...na nekom svom nebu...sa nekim svojim posebnim zvezdama.... Ali prvo moram da izgradim novo sazvežđe... jer neke zvezde ne sjaje kao pre... Poput mene sada...

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Jul 2008					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31

• potraga za dušom
• zvezdano nebo

• Generalna [2]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom