mali deo moje duse na papiru

zvezdano nebo

leana1991 | 25 Jul, 2008 00:57

Evo........glupi Word...i jos gluplje misli koje se poput pčela neprekidno roje po mojoj glavi. Sedim i pokušavam da pobegnem od bola koji me stiže svaki put kada se prepustim sećanjima koja naviru...i ne žele da stanu dok me ne rane toliko duboko da neću moći da se pomerim iz tačke mrtvila. I one malodušnosti koja me transformiše. Menja u jednu bezosećajnu osobu koja zaboravlja na druge. Postajem mazohista. Ubijam delić po delić ovo moje duse koja nema snage da se odbrani od osećaja praznine. Od želje mog uma da me uništi. Samo zato sto su neke stvari u mom životu postale navika. Ona linija manjeg otpora. Lakše je. Ali ne i bolje. Evo, prepustila sam se reci mrtvila. I neću da prihvatim ruku koja nudi pomoć. Volim ja svaki dodir te ruke koja mi pruža ljubav. Ali je sada ne zelim. Neka me pusti da odem niz reku....neka me pusti da se sama borim za svaki dah koji mi pruža nadu za život. Reka je dugačka.... a ovaj vrtlog samo jedan njen deo...koji želim da prodjem sama.... Moram samostalno da se izborim sa svim burama i uzburkanim vodama koju su mi neki vetrovi iz drugih svetova doneli. Zato što mi treba dokaz da mogu sama. Uverenje da sam jaka. Da, jos jedan pozorišni komad koji pokušavam da odglumim kao heroj. Ali ovaj put bez zvezde vodilje. Bez nekog ko će biti tu da me bodri kad gubim. Zato sto mogu sama...ili barem želim da verujem u to. Gledam u nebo...svetlucaju zvezdeSvaka za sebe...jesu li srecne? Nisu...ali zavise jedna od druge... da nema samo jedne, ostale ne bi tako svetlele i činile me da se osećam očisćeno...od svih vetrova...i vrtloga u koje sam svesno upala.... I svetleću...na nekom svom nebu...sa nekim svojim posebnim zvezdama.... Ali prvo moram da izgradim novo sazvežđe... jer neke zvezde ne sjaje kao pre... Poput mene sada...